Doduše, neiskustvo je učinilo svoje pa je potraga prilično potrajala. Ali kada sam pronašla prvog, posle je išlo mnogo lakše. Vratila sam se zadovoljna i gladna. Jedva sam sačekala večeru. Moram priznati da je poseban ugođaj kada jedete pečurke koje ste sami ubrali.
Dakle, lepo se išetate po šumici a zatim spremite super ukusan, jeftin (ako sami berete) i zdrav obrok (ako ga pravilno pripremite)! Sve ovo naravno pod uslovom da ste dobar poznavalac gljiva ili da berete sa nekim ko to jeste!
Oktobar je, inače, mesec gljiva. Skoro svakog vikenda u oktobru održavaju se izložbe gljiva u različitim gradovima po Srbiji. Ako ste član nekog planinarskog društva možda ste već bili na nekoj od ovih izložbi. Proteklog vikenda ljubitelji gljiva nisu ni morali da odlaze iz Beograda. Svi koji su želeli imali su priliku da posete Dom sindikata i pogledaju izložbu koju već tradicionalno organizuje Asocijacija gljivara Srbije.
U subotu sam i ja svratila do Doma sindikata. Pošto već nekoliko godina unazad posećujem ovu izložbu primetila sam da je ove godine postavka nešto manja. Nije ni čudo s obzirom na to da je ovo bila izuzetno sušna godina. U svakom slučaju bilo je lepo podsetiti se koje se sve vrste gljiva mogu naći na našim prostorima. Ponovo su mi privukle pažnju one gljive koje su na prvi pogled gotovo iste. Laik bi zaista i rekao da su iste, da ispod jedne od njih ne stoji napisano OTROVNA! Znači sa ovim lepoticama sa šeširićima se ne treba igrati, pa branje treba prepustiti onima koji imaju znanja i iskustva.
Ja na sreću imam osobu od poverenja koja odgovara na sva moja pitanja i rešava sve moje nedoumice kada su gljive u pitanju.
Prošle godine sam na Tari od jednog starijeg bračnog para Slovenaca dobila sunčanice. Sreli smo se u jednoj šetnji. Nosili su punu kesu sunčanica, i kada sam ih sa oduševljenjem pitala gde su ih ubrali, oni su mi ih poklonili. Videlo se da ljudi imaju iskustva. Uostalom, Slovenci su poznati kao dobri poznavaoci gljiva. I sama sam 99% bila sigurna da su to sunčanice. To su mi potvrdile još neke osobe koje se razumeju i beru gljive. Ipak taj 1% mi nije dao mira pa sam pozvaala moju dragu drugaricu Draganu Bokan. Za svaki slučaj. Što je sigurno sigurno je.
Znalački postavljenim pitanjima koja su se odnosila na izgled gljive odagnala mi je svaku sumnju. Naravno, bilo je onih koji se i pored svega nisu usudili da jedu. Ja jesam jer verujem Dragani, i evo me danas pišem ovaj blog.
Od Dragane sam prvi put čula (i probala) za gljivu neobičnog imena - šumsko pile. To je sada jedina "piletina" koju jedem. Bila je to ljubav na prvi zalogaj. Samo po sebi pile je neutralnog ukusa ali odlično prima ukus marinade u koju se stavi. Dovoljno ga je samo ostaviti kratko vreme u soja sosu. Meni se dopada jer je izuzetno sočno. Kada se iseče zaista podseća na komade pilećeg belog mesa te ne ostavlja ravnodušnim čak ni ljubitelje istog. Idealno je za pripremu sendviča.
Inače, šumsko pile može da se zamrzne tako da i tokom zime imam svoju zalihu "mesa".
Evo jednog od načina na koji se šumsko pile može pripremiti a koji sam naučila od Dragane.
Pohovano šumsko pile
500 g blanširanog pileta
2 supene kašike soja sosa
za pohovanje
2 šoljice kukuruznog brašna
1 šoljica integralnog pšeničnog brašna
3 šoljice hladne vode
morska so, susam
ulje od koštica grožđa
Pile iseći na ploške. Preliti soja sosom i ostaviti da odstoji 15 minuta. Napraviti smesu za pohovanje i ostaviti u fržideru. Umakati pile u smesu za pohovanje i pržiti na vrelom ulju. Držati na papiru da se ocedi višak ulja.
Iako je glavna sezona šumskog pileta proleće (maj) može se pomalo naći i na jesen. Zato požurite na pijacu jer sam ovih dana videla da ga ima!
