Ko hoće da bude milijarder? Većina ljudi to ne želi - a to je dobra vest za našu planetu. Novo proučavanje obavljeno na univerzitetu Bets pobija uvreženo ekonomsko verovanje da su svi ljudi motivisani da žele sve više i više, što je poriv koji je u direktnoj suprotnosti sa strategijom održivog razvoja.
Jedan od fundamentalnih principa savremene ekonomije je teza da je svaki čovek motivisan "neograničenim htenjima", da se svi kreću na pokretnoj traci potrošačkog mentaliteta i trude se da nagomilaju koliko god mogu materijalnih dobara i bogatstva. Međutim, autori jednog novog proučavanja kažu da nije tako.
Problem je što je verovanje u ovaj princip rezultiralo poraznim efektima po zdravlje naše planete. Težnja da se individualno bogastvo neprekidno povećava i težnja za beskrajnim ekonomskim rastom bili su praćeni teškim posledicama. Kako se povećavalo bogatstvo, tako su rasli i eksploatacija resursa i zagađenje.
Već duže vreme se istraživači trude da nađu odgovarajuće načine da razdvoje principe ekonomskog rasta od štetnih ekonomskih principa. Jedno novo proučavanje koje su obavili psiholozi sa univerziteta Bets i Ekseter suprotstavlja se predstavi da su neograničena htenja imanentna ljudskoj prirodi.
U ispitivanju je učestvovalo oko 8000 ljudi iz 33 zemlje, sa svih šest kontinenata. Postavljeno im je pitanje: koliko vam novca treba da biste postigli "apsolutno idealan život" za sebe? U 86% zemalja većina ljudi je smatrala da to može da postigne sa manje od 10 miliona američkih dolara, a u nekim zemljama, i sa 1 milion.
Iako ove sume izgledaju velike, kada se uzme u obzir da one predstavljaju idealno bogatstvo jedne osobe tokom celog njenog života, one su relativno umerene. Kada se to predstavi na drugačiji način - to znači da je bogatstvo samo jedne najbogatije osobe na svetu, od preko 200 milijardi dolara, više nego dovoljno da 200.000 ljudi živi svoj "apsolutno idealan život".
Istraživači su sakupljali odgovore o tome šta je idealno bogatstvo u zemljama sa svih naseljenih kontinenata, uključujući i one u kojima se retko obavljaju psihološka ispitivanja te vrste, kao što su Saudijska Arabija, Uganda, Tunis, Nikaragva i Vijetnam. Ljudi sa neograničenim htenjima bilo je u svakoj zemlji, ali su uvek bili u manjini.
Istraživači su utvrdili da su ljudi sa neograničenim htenjima uglavnom mlađi, da pripadaju gradskoj populaciji, i da su njihove preferirane vrednosti uspeh, moć i nezavisnost. Neograničena htenja su bila uobičajenija u zemljama u kojima je nejednakost više društveno prihvaćena, kao i u zemljama koje su više kolektivistički nastrojene - odnosno, više fokusirane na grupne nego na individualne odgovornosti i dostignuća.
Na primer, Indonezija se smatra zemljom koja je više kolektivistička i u kojoj se prihvata nejednakost; u njoj je konstatovan najveći broj ljudi sa neograničenim htenjima. Za razliku od toga je u Ujedinjenom Kraljevstvu, koje više gaji individualizam i više pažnje pridaje jednakosti, takvih pojedinaca bilo manje. Međutim, postoje anomalije; na primer Kina, u kojoj je malo ljudi imalo neograničena htenja, uprkos izrazitom kulturnom kolektivizmu i prihvatanju nejednakosti.
Vođa ovog istraživanja, dr Pol Bejn sa Fakulteta za psihologiju Univerziteta Bets (UK), objasnio je dobijene rezultate na ovaj način: "Kada se ideologija neograničenih htenja predstavlja kao da je to nešto što čini ljudsku prirodu, to može da stvori društveni pritisak na ljude da kupuju više nego što zaiste žele. Otkriće da je za većinu ljudi idealan život u stvari prilično umeren, omogućava ljudima da se na društvenom nivou ponašaju više u skladu sa onim što ih čini istinski srećnim i da podrže strategije koje pomažu da sačuvamo našu planetu."
Koautorka ovog istraživanja, dr Renata Bonđorno sa Univerziteta Ekseter, je to dodatno pojasnila: "Ovo otkriće nas upozorava da strategije koje dopuštaju da mali broj pojedinaca nagomila preteranu količinu bogatstva ne odražavaju nužno stavove većine ljudi. Ako većina ljudi teži bogatstvu koje je ograničeno, to znači da bi većina verovatno podržala strategije koje bi pomogle održivosti razvoja, kao što je npr. porez na bogatstvo (iako se često govori da većina ljudi to ne bi podržala)".
Tekst originalnog istraživanja možete naći na sledećem linku:
http://dx.doi.org/10.1038/s41893-022-00902-y
