Nedavno sam imao priliku da razgledam ostatke stare vizantijske prestonice Mistre, smeštene visoko u planini. Pošto smo moj prijatelj i ja bili u prilično dobroj kondiciji, popeli smo se, razgledali sve i sišli dole znatno pre nego ostatak turističke grupe. Ostalo nam je više od sat vremena da odemo negde na kafu pre nego što autobus pođe nazad.
„Hajdemo dole putem”, reče prijatelj, „sigurno ima restoran u podnožju”. I tako krenusmo serpentinama nizbrdo, ali nije izgledalo da ćemo skoro naići na bilo kakav restoran. Pogledali smo dole iz svih uglova – nije se videlo ništa.
Zaključismo da ne stižemo da se vratimo pre polaska, pa krenusmo nazad. Odozgo je dolazio još jedan član grupe. „Eto, hteli smo na kafu, ali nema ništa blizu, pa se vraćamo”, požalih se, krajnje razočaran.
„Ne, restoran je odmah iza ugla”, reče čovek.
„Nemoguće. Ne vidi se ništa odavde.“
„Hajdete za mnom“, reče on.
I zaista, već iza sledeće okuke na serpentinama sakrio se fini restorančić, gde smo sa uživanjem popili grčku kafu i vratili se zatim na polazište autobusa, sve na vreme.
„Cilj je bio odmah iza ugla“, mislio sam dok je autobus polako silazio zavojitim putem, „a mi smo krenuli da se vratimo. Koliko nam se puta svima to isto desilo u životu: da stanemo pre samog cilja i odustanemo, ili da se vratimo nazad, samo zato što nemamo dovoljno entuzijazma i vere da načinimo još samo nekoliko koraka napred!“
Goran Bojić,
iz knjige motivacionih eseja „Dobre namere nisu dovoljne“
