Konzumacija belančevina životinjskog porekla u meri većoj od 10% ukupnog kalorijskog unosa može da podstakne i ubrza razvoj malignih ćelija, dok smanjenje unosa na oko 5% može da spreči ili uspori dalji razvoj malignih žarišta, pokazala su višedecenijska istraživanja dr Kolina Kembela.
Dr Kolin Kembel je naučnik u oblasti nutricionizma koji je odnos ishrane i zdravlja istraživao preko 40 godina i ima niz objavljenih naučnih radova u prestižnim časopisima. On je jedan od prvih istraživača koji su ispitali toksične efekte hemikalija dioksina i aflatoksina, koje spadaju u najotrovnije. Aflatoksin, koji predstavlja produkt gljivica koje se razvijaju na nekim poljoprivrednim kulturama, se smatra verovatno najsnažnijom kancerogenom supstancom (supstance koje podstiču razvoj raka) koja je poznata.
Upravo je sa efektima aflatoksina povezano neverovatno otkriće o ulozi belančevina u nastanku raka do kojeg je dr Kembel došao. Naime, u početku svoje karijere, on je bio uključen u projekat pomoći da se pothranjenoj filipinskoj deci obezbedi dovoljno hrane, pre svega kvalitetnih proteina (npr. mleka). Posmatrajući i proučavajući situaciju na terenu, dr Kembel je otkrio da na Filipinima postoji čudna anomalija - neverovatno visoka stopa raka jetre među decom! (U zapadnim zemljama, ta bolest pogađa ljude tek nakon 40. godine života.) Kada je cela stvar istražena, pojavio se interesantan obrazac: dve oblasti na Filipinima sa najvišom stopom raka jetre, gradovi Manila i Cebu, istovremeno su bili oblasti u kojima se konzumiralo najviše aflatoksina. Kikiriki puter se gotovo isključivo konzumirao u oblasti Manile, dok se u Cebuu, drugom najvećem gradu na Filipinima, konzumirao kukuruz. (Kikiriki i kukuruz su dve namirnice najpodložnije kontaminiciji aflatoksinom.) Ali, kako se ispostavilo, u toj priči je bilo još nečeg.
Istaknuti filipinski lekar, dr Hose Kaeda, objasnio je tom prilikom dr Kembelu da je problem raka jetre na Filipinima ozbiljan, a da je najgore to što pogađa decu ispod 10 godina. Isto tako, dr Kaeda je rekao da od raka jetre najviše obolevaju deca iz bogatih, najolje hranjenih porodica. Te porodice su imale najviše novca i konzumirale ono što je dr Kembel smatrao najzdravijom hranom, sa ishranom koja veoma liči na mesno-mlečnu američku ishranu. Za dr Kembela, koji je odrastao na farmi i smatrao da je ishrana bogata proteinima - tj. mlekom, mlečnim proizvodima i mesom - normalna i veoma zdrava, to je predstavljalo veliko iznenađenje.
Tragajući za objašnjenjem, ovaj istraživač je naišao na članak o eksperimentu na pacovima koji su svojevremeno obavili indijski istraživači. Bio je to eksperiment koji je ispitivao rak jetre i konzumaciju proteina kod dve grupe laboratorijskih pacova. Jednoj grupi je davan aflatoksin a potom je hranjena hranom koja je sadržala 20% proteina. Drugoj grupi je davana ista količina aflatoksina, a potom je hranjena namirnicama koje su sadržale samo 5% proteina. Svaki od pacova hranjenih sa 20% proteina u namirnicama dobio je rak jetre, ili prekancerozne lezije, dok nijedna od životinja hranjena namirnicama sa 5% proteina nije dobila rak jetre niti prekancerozne lezije. To nije bila beznačajna razlika; bilo je to 100% prema 0%. Taj rezultat se u velikoj meri slagao sa zapažanjima dr Kembela i dr Kaede o raku kod filipinske dece - da su najpodložnija raku jetre bila ona deca koja su konzumirala najviše proteina u ishrani.
Naravno, dr Kembel je bio sumnjičav, kao što svaki pošten istraživač mora da bude. Da bi lično ispitao tu povezanost, zatražio je i dobio sredstva za eksperimentalna proučavanja, koja je nastavio tokom naredne 24 godine, i na osnovu kojih je objavljeno više od 100 naučnih radova u nekim od najboljih časopisa, mnoge javne prezentacije i ekspertski paneli.
Rezultati do kojih su ta obimna istraživanja došla bili su dosledni i nepobitni: niži unos proteina je drastično smanjio iniciranje (početak rasta) tumora kod eksperimentalnih životinja. To otkriće, iako je bilo potkrepljeno, nije dobilo neki značajan publicitet. Mnogim ljudima bilo je krajnje provokativno - u toj meri da veoma mali broj ili nijedan profesionalac u toj oblasti nije hteo da govori o tome, pa čak ni da prizna postojanje te mogućnosti.
Ispitujući dalje uticaj konzumacije belančevina na razvoj raka, dr Kembel i njegov tim su probali da vide kako proteini utiču na razvoj raka u njegovim raznim fazama. Utvrđeno je sledeće: kada su eksperimentalne životinje bile hranjene ishranom sa 20% proteina tokom perioda nastanka žarišta raka, ta žarišta su nastavila da rastu, kao što je i očekivano. Ali, kada su životinje prešle na niskopoteinsku ishranu u periodu kada su se ta žarišta već razvila u maligne promene, došlo je do oštrog smanjenja u razvoju žarišta. A kada su potom životinje ponovo prešle na 20% proteina u ishrani tokom perioda 4 (20-20-5-20), razvoj žarišta je ponovo započeo!
Tih nekoliko eksperimenata, uzetih zajedno, bili su veoma duboki. Rast žarišta raka (malignih promena) je mogao da se promeni, podstakne ili smanji menjanjem količine proteina u ishrani, u svim fazama razvoja žarišta.
Najznačajnije otkriće tog eksperimenta bilo je ovo: maligna žarišta su se razvijala jedino kada bi eksperimentalne životinje ispunile ili premašile količinu proteina u ishrani (12%) potrebnih da zadovolje stopu rasta njihovog tela. To jest, kada bi životinje ispunile i premašile svoju potrebu za proteinima, razvoj bolesti bi počeo.
Ako bismo hteli da znamo kako se rezultati ovog eksperimenta odnose na ljude, postoji niz epidemioloških istraživanja koja se slažu sa zaključcima do kojih su ova eksperimentalna istraživanja na životinjama došla. Naime, ne jedno, nego desetine, možda i stotine proučavanja, pokazale su da su stope određenih vrsta raka (raka dojke, debelog creva), ali i raka kao bolesti u celini, znatno više u zemljama koje koriste visokoproteinsku hranu - mnogo mleka, mlečnih proizvoda i mesa. (Protein koji je najčešće korišćen u eksperimentima sa pacovima bio je upravo kazein, najvažniji protein iz kravljeg mleka.) Najobimnije istraživanje o odnosu ishrane i savremenih bolesti koje je ikad sprovedeno, tzv. Kineska studija, koju je takođe obavio tim istraživača predvođen dr Kembelom, takođe je potvrdilo da su stope obolevanja od raka u ruralnim oblastima Kine, gde se konzumira minimum proteinskih namirnica životinjskog porekla, daleko manje nego u Americi i ostalim razvijenim zemljama.
Šta bi bila praktična pouka svega ovoga? U cilju prevencije malignih bolesti, ali i kao dragocena pomoć u lečenju malignih bolesti, preporučljivo je da se proteini iz namirnica životinjskog poreka ne konzumiraju u količinama većim od 10% od ukupnog kalorijskog unosa, a još bolje je da se konzumiraju u količini od 5% ukupnog kalorijskog unosa ili da se ne konzumiraju uopšte, to jest da se zamene belančevinama biljnog porekla.
Izvori i stručne reference:
Dr Collin T. Campbell, The China Study
Madhavan TV, and Gopalan C. “The effect of dietary protein on carcinogenesis of aflatoxin.” Arch. Path. 85 (1968): 133–137.
Campbell TC. “Influence of nutrition on metabolism of carcinogens (Martha Maso Honors Thesis).” Adv. Nutr. Res. 2 (1979): 29–55.
Appleton BS, and Campbell TC. “Inhibition of aflatoxin-initiated preneoplastic liver lesions by low dietary protein.” Nutr. Cancer 3 (1982): 200–206.
Dunaif GE, and Campbell TC. “Relative contribution of dietary protein level and Aflatoxin B1 dose in generation of presumptive preneoplastic foci in rat liver.” J. Natl. Cancer Inst. 78 (1987): 365–369.
Youngman LD, and Campbell TC. “High protein intake promotes the growth of preneoplastic foci in Fischer #344 rats: evidence that early remodeled foci retain the potential for future growth.” J. Nutr. 121 (1991): 1454–1461.