Dve hiljade sedme godine sam operisana od raka jajnika u finalnom stadijumu, izvukla se za dlaku i nastavila da se borim za bolje zdravlje na sve moguće načine. „Svi mogući načini“ su bili: makrobiotička ishrana, homeopatija, akupunktura, kvantna medicina... Jedno vreme sam se osećala relativno dobro, a onda su stvari ponovo krenule nizbrdo. (Piše: Marina Furlan, novinarka i prevodilac)
Karcinom, kandidijaza i karma
Ja sam, pomalo naivno, mislila da čovek koji preživi karcinom time „kupuje“ neki bolji život. Naravno, to je bila moja velika zabluda. Jer, život teče dalje u svakom slučaju. Osim ako vas više nema. A ja sam bila tu, pa su se nizali drugi događaji i obaveze: briga o tetki bolesnoj od Alchajmera, pomoć ocu bolesnom od raka debelog creva... Tetka je preminula 15. marta 2010, a tata se operisao dve nedelje kasnije. Iako je bio veoma hrabar i borben, bolest je nezaustavivo uzimala maha i napustio nas je početkom decembra 2011. Paralelno sa ovim događajima, život se odvijao i na drugim poljima. Radila sam, vodila računa o svom zdravlju i bavila se svakodnevnim obavezama.
Bolje, pa gore
Dok se mom ocu bližio kraj, uspela sam da prodam tetkin stan i dobijem od ujaka, njenog brata, solidnu svotu novca, koju sam namenila za putovanja. Za novu 2012. godinu sam ostvarila tu svoju nameru i sa drugaricom otišla u Pariz. I danas mi je to putovanje u izuzetno lepoj uspomeni.
Cela 2012. godina je prošla relativno mirno. Mislila sam da je moje „bolje“ vreme konačno došlo. A onda je došla 2013. Nisam bila u formi. Oči su me stalno pekle i suzile, te sam mislila da mi se pogoršala alergija na kućne ljubimce, kojoj sam sklona. Sećam se da sam u februaru išla na dva rođendana, na kojima su gosti pušili i da sam jedva izdržala. Od nelagodnosti i pečenja su mi bukvalno išle suze. Nisam htela da idem kod alergologa, jer se svakako ne bih odvojila od mojih mezimaca, ma šta on rekao. A onda je početkom aprila došao i moj rođendan i na sam taj dan mi je poginuo jedan mačorčić. Prvi izlazak na ulicu ga je koštao života. S obzirom da verujem u horoskop, iako beskrajno tužna, pomislila sam: „Kakva li će meni biti ova solarna (rođendanska) godina, kada je na ovaj dan stradao mačak Beba?!“ Nisam dugo čekala. Posle nekoliko dana, probudila sam se naduvena ko žaba, sa tvrdim crvenim bubuljicama u obrvama. Ispostavilo se da imam herpes zoster na licu i kandidu u nosu, grlu i ustima. S obzirom da sam već živela disciplinovano, pitala sam se šta još da preduzmem, kako bih poboljšala svoje zdravlje. Kvantna medicina mi je sve manje pomagala, pa sam se oslanjala samo na ishranu i homeopatiju. Kandidu nisam shvatala ozbiljno, te samim tim nisam želela da se odreknem makrobiotičke ishrane, koja mi je inače savršeno odgovarala i zadovoljavala i moje hedonističke potrebe.
Vezana creva i kandida u najavi
Nekoliko meseci je proteklo u relativno dobrom zdravlju, osim što se u toku leta dogodilo nešto čudno. Dok sam prelazila ulicu, odjednom sam osetila kao da mi se creva pomeraju i menjaju mesto. Nešto se u abdomenu „tumbalo“. Potrajalo je nekoliko minuta i prestalo. Požalila sam se jednoj drugarici koja je godinama pre toga radila na Institutu za onkologiju i njen komentar je bio: „Nešto ti se dešava sa crevima“. Na tome se završilo. Budući da se epizoda sa „tumbanjem“ creva nije ponovila, nisam otišla kod lekara.
Još nekoliko meseci je prošlo u relativnom miru. A onda sam jedno jutro ustala kao i obično, da bi posle izvesnog vremena počeli užasni bolovi u stomaku, tj. trbuhu. Zahvaljujući komšinici koja me je odvezla u Urgentni centar, to popodne sam završila na hirurgiji, a uveče u operacionoj sali, sa dijagnozom vezanih creva. U to vreme je manje-više svuda vladala klostridija, pa su me već trećeg dana pustili kući. Nespremna da brinem o sebi, otišla sam kod drugarice i ostala desetak dana. Iako se operacija vezanih creva smatra rutinskom operacijom, moj oporavak je bio veoma komplikovan. Stalno mi je bilo muka, imala sam naduven stomak i probleme sa varenjem, šta god da pojedem... Jednom ili dvaput sam se ispovraćala... Iako sklona opstipaciji, u nekoliko navrata sam imala dijareju, uz bolne grčeve. Jednom rečju, bila sam očajna. U mom okruženju su tada postojale tri lekarke, koje su sve moje muke pripisivale mojim dugogodišnjim problemima sa varenjem i gastritisom. Tegobe su se ipak postepeno smanjivale i došlo je vreme da idem kući. Uz sve druge simptome, stalno sam bila umorna i morala sam da se odmaram preko dana.
Za svaki slučaj sam uradila analizu krvi i ispostavilo se da su mi leukociti pali na 2,6 hiljada. Rezultat je ponavljan dva puta. Nije ni bilo čudo što sam se osećala kako sam se osećala. Pošto su mi leukociti hronično bili niski od posledica hemoterapije, posegla sam za savetima sada pokojnog doktora Todora Jovanovića, koje sam primenjivala i nekoliko godina pre toga. Svaki dan sam jela po kašiku sirovog kikirikija i pila jak čaj od kamilice u malim šoljicama, onoliko koliko je želudac mogao da izdrži. Sećam se da su pacijentkinje sa Onkologije pile bozu, kao jedan od prirodnih lekova za niske leukocite, ali, iako još nisam znala da imam kandidu, tolika količina šećera nije dolazila u obzir. Od ostalih simptoma sam i dalje imala mučninu. Do te mere, da sam povremeno mislila da ću se ispovraćati na ulici ili u prevozu. Treći simptom je bilo užasno preznojavanje, i kod kuće i napolju, iako je bila zima. Kasnije sam, kroz iskustvo, naučila da kandida daje jako preznojavanje u dva slučaja – kada joj se broj naglo povećava, pa se imuni sistem brani znojem i kada odumire, pa organizam nije sposoban da izluči toksine dovoljno brzo.
Osim pomenutih namirnica, od lekova sam uzimala i Ignatiju, homeopatski preparat, za koji mislim da mi je najviše pomogao. Život se posle nekoliko meseci relativno vratio u normalu. Leukociti su se ubrzo popeli na 4,1 hiljadu, što je za mene bilo ok. Mučnina je prestala posle nekoliko nedelja, kao i preznojavanje. Jedino su se digestivne tegobe nastavljale, pa sam se trudila da prilagođavam ishranu koliko je to bilo moguće. U toj borbi i oporavku mi je protekla 2014. I dalje sam čekala da stvari krenu nabolje.
Kandida i „skidanje“ sa makrobiotičke ishrane
Naredna, 2015. godina, najavljivala se lepim događajima. Za Novu godinu sam sa drugaricom otišla u Beč, u kojem nikad nisam bila. U povratku sam, kao veliki ljubitelj stranih jezika, pohađala kurs za stručne prevodioce i uživala u mom ljubljenom francuskom. Na proleće mi je ujak najavio zajedničko putovanje u Pariz, pa sam se radovala kao malo dete. Takođe sam planirala i jednu radionicu na temu duhovnog usavršavanja i čišćenja karme, te sam, blago rečeno, bila – egzaltirana. I sve je, do povratka sa radionice, išlo kao po loju! A onda je krenulo nizbrdo. Redakcija u kojoj sam radila nije mogla da opstane, te smo se svi prijateljski razišli. Ja sam posle toga, verovatno zbog stresa, dobila užasan virus usred leta. Sluzokoža usta i grla me je toliko pekla, da nisam mogla da spavam. A onda se, osim pečenja, pojavio i neki osećaj ulepljenosti usta, od koga noću nisam mogla da dišem. Kada sam jednoj od prijateljica lekarki rekla za tu „lepljvost“, posumnjavši i sama na kandidu, i ona mi je rekla da je sigurno to. Uradila sam bris usta, grla i nosa i svuda je bilo kandide, mada ne u velikom broju. Istog časa mi je sinulo da je imam i u crevima. Morala sam da napravim plan za dalje. Znala sam iz iskustva drugarica koje su je imale pre mene, da je prva i osnovna stvar – dijeta. Morala sam da „se skinem“ sa makrobiotičke ishrane, jer se ona dosta bazirala na ugljenim hidratima. Prelazak na anti-kandida dijetu mi je bio prilično bolan, pošto nisam ljubitelj mesa, a ona se, zapravo, bazira na proteinima životinjskog porekla. Napravila sam plan, ali nisam mogla da ga primenim preko noći, nego sam menjala ishranu malo-pomalo. Najveći problem mi je bilo povrće. Šta jesti osim zelenog povrća (brokolija, spanaća, blitve i, eventualno, malo tamnozelene boranije) i kupusa (svežeg i kiselog)? Sve drugo je sadržalo skrob i/ili šećer. Ako bih jela grašak, svetlu boraniju, šargarepu, karfiol i sl, dobijala sam užasne gasove. Došlo je vreme da se pozabavim i tom tematikom i od svega što sam probala, najviše efekta je imala srebrna voda. Kako bi krenuli gasovi, ja bih krenula sa malim gutljajima srebrne vode na svakih 15 minuta. Postepeno bi se ta nelagodnost smanjila, pa bih razmak povećala na 30 minuta i na kraju sasvim prestala. Ali, nikakvo izlaženje iz kuće u tom periodu nije dolazilo u obzir. Ako bih morala da izađem, trpela sam glad sve do povratka kući. Ili bih ponela nekoliko kukuruznih galeta za usput, kako ne bih kolabirala od gladi. Hleb je, naravno, bio prva namirnica koju sam izbacila, kao i svi proizvodi od brašna bilo koje vrste. Srećom, u to vreme sam još mogla da jedem kuvano proso, pa mi je ono služilo kao prilog uz nešto drugo. A kukuruzne galete su zamenile hleb. Pirinčane ni slučajno, jer su bile pune skroba.
Kraj godine sam dočekala prilično očajna. Nikud mi se nije ni išlo. Zamišljala sam sebe u nekom hotelu, sa takvim režimom ishrane. Na šta li bi to ličilo?! Postepeno me je obuzimalo depresivno raspoloženje.
Borba uz hod po mukama
S obzirom da su me kursevi jezika uvek „podizali“, početkom 2016. sam upisala kurs nemačkog pri Geteovom institutu. I odlasci na kurs su zahtevali pripreme zbog kandide. Ne jesti bar tri sata pre početka kursa. Ne jesti ništa na pauzi, osim par kukuruznih galeta. Utrčavati u kuću u najstrašnijem naletu vučje gladi i imati spremljen dijetalan obrok! Dođavola!
Život mi se pretvorio u mučenje. Istražila sam na internetu sve što postoji. I, svuda je pisalo – dijeta, dijeta i dijeta, probiotici i, nezaobilazno ulje divljeg origana. Probiotici su me „zatvarali“, tako da sam odustala. A što se tiče ulja od divljeg origana, znala sam da neću moći da ga pijem, jer su mi prijateljice sa jačim želucem rekle da je „jeziv“. Ipak sam ga kupila. Posle prve doze mi se prevrnuo želudac i više nisam ni pokušavala, nego sam ga poklonila.
Probala sam i razne biljne kapi i čajeve, ulje crnog kima i sve za šta sam čula i pročitala, ali je scenario bio sledeći: bilo bi mi malo bolje, pa, sa istim režimom ishrane – ponovo gore. Svaki put kada bi bilo gore, razmišljala sam šta još da preduzmem. Probala sam i homeopatske candida yeast granule, no, ovog puta je homeopatija zatajila. Kada sam prvi put uzela granule, kandida se smanjila, ali sam dobila užasan respiratorni virus. Drugi i treći put se kandida pogoršala! Posle toga sam odustala. Pretpostavljam da je moj organizam, posle svega što je prošao, isuviše krhak i da taj slab imunitet mora negde da se manifestuje. Što ne znači da je tako i za druge ljude.
Povremeno me je, naročito uveče, užasno svrbela koža glave i odlučila sam da uradim test intolerancije na hranu, ne bi li mi se stanje makar malo poboljšalo. Pošto sam na gomilu namirnica bila alergična, još više sam redukovala ishranu. Pozitivan rezultat je bio taj što je svrab glave prestao, ali se kandida ni malo nije smanjila.
Kraj 2016. sam provela u još crnjem raspoloženju nego prethodne godine. Ni početak 2017. nije bio ništa bolji. Kandida se, uprkos svim mojim naporima i odricanjima, pogoršavala. Juni 2017. je bio izuzetno vreo i, sa prvim vrućinama, kandida se drastično pogoršala. Počeo je da se javlja i bolan ekcem oko rektuma. To se kandida jednostavno širila i naseljavala okolnu sluzokožu. Nikakvu hemiju nisam smela da nanesem na bolna mesta, jer bi me sluzokoža pekla do suza. Pošto sam u ishrani koristila kokosov puter (smatra se najjačim prirodnim antimikotikom), čiji ukus kao za pakost ne podnosim, eksperimentalno sam ga namazala na bolna mesta i ispostavilo se da mi prija više od svega ostalog. Malo bi peckao na početku, ali bi se to peckanje ubrzo smirilo. I to sam obično radila uveče posle tuširanja, ne bi li se iritirana sluzokoža smirila preko noći. Postavši alergična na sve i svašta, prestala sam i da se šminkam i da stavljam bilo kakve kreme. Jedino bih, kad primetim da mi je koža suva, utrljavala malo kokosovog putera umesto neke kreme. Ispostavilo se da je odličan i za kožu.
Vruće supe usred leta
Očajna zbog takvog raspleta događaja, ponovo sam počela da istražujem na internetu. Na jednom američkom sajtu sam došla do zanimljivog teksta na temu „Zašto se nekim ljudima kandida uporno vraća“? Zato što imaju sindrom propustljivih creva („the leaky gut syndrome“, na engleskom). To je i za mene bilo novo. Poenta je bila u tome što se sluzokoža creva sa vremenom u tolikoj meri ošteti da ne može da predstavlja odbranu od bakterija, virusa i gljivica, te oni počinju da prolaze kroz nju i šire se po organizmu. To će se uskoro potvrditi i u mom slučaju, pošto je kandida počela da mi se javlja i u mokraći. A najbolji prirodan lek za obnavljanje sluzokože creva su supe od mesa i kostiju, koje su nekad pravile naše bake. One koje se na hladnom pretvore u želatin, tj. neku vrstu pihtija. I tako sam ja, na temperaturama od preko 30 stepeni, počela da kuvam supe od mesa i kostiju i uzimam male porcije nekoliko puta dnevno. U tom periodu sam odlučila da odem u Grčku bez obzira na svu težinu moje situacije, jer sam bila na ivici nervnog sloma. Naravno, pred put sam se opskrbila i sedativima, koje sam od početka kandidijaze poprilično pila, jer su mi i živci progresivno popuštali i mučila me je nesanica.
U avionu sam napravila grešku koja će mi se potom žestoko obiti o glavu – žvakala sam žvaku sa pepermintom, kako bi mi se otpušile uši! Ispostavilo se da se kandida divno hrani pepermintom, te mi se stanje još pre sletanja na Krf pogoršalo.
Po dolasku u apartman sam napravila još jednu grešku zbog koje će mi presesti čitav boravak u Grčkoj. Skuvala sam kafu, da malo dođem sebi, posle napornog putovanja na visokim temperaturama i, dok sam se predveče tuširala, primetila sam da mi je sluzokoža oko rektuma užasno otečena. Pepermint plus kafa su učinili svoje i kandida se razmnožila u najstrašnijoj meri. Tako je počelo moje letovanje na Krfu. Znajući da kandidi ne prijaju ni vlaga, ni vrućina, kupala sam se samo ujutru i uveče i odmah potom trčala u sobu da se presvučem. Što se tiče ishrane, izbor dijetalnih namirnica nije bio veliki, tako da sam se uglavnom hranila ribom, zelenim povrćem i, naravno, pilećom supom koju sam i tamo satima kuvala. Pored takve ishrane sam neminovno još oslabila i u Beograd se vratila mršava kao leš.
Na ivici nervnog sloma
Potpuno očajna zbog činjenice da ni najstroža dijeta (uz povremeni probiotik i razne biljne tinkture) nije urodila plodom, otišla sam jednom doktoru akupunkturologu i on mi je napomenuo da su mi bubrezi sigurno pod blagom upalom zbog kandide i da, kada primetim da situacija izmiče kontroli, dođem na terapiju. Još mi nije gorelo pod nogama, ali ne zadugo.
Kraj 2017. je protekao u mukama, kao i početak 2018. U jednom momentu sam se setila dr Hulde Klark, o kojoj sam pisala dok sam radila u časopisu „Zdrav život“ , mada su mi njene metode tada delovale nebulozno. Ipak, htela sam da isprobam aparat koji se zove zaper i koji, između ostalog, čisti krv od parazita. Istina je da on ne može da ubije unutrašnji sadržaj creva, već samo one parazite koji se nalaze po obodima creva, ali sam rešila da probam. Usput sam uzimala i neku od uobičajenih tinktura i, naravno, bila na dijeti.
Tog juna 2018. sam bila u Sloveniji, na jednom seminaru za čišćenje karme i vratila sam se dosta dobro raspoložena, što mi se dugo nije desilo. Samim tim mi je i zaper prijao i osećala sam se dobro, kako fizički, tako i psihički. Nažalost, sa dolaskom jeseni i nekim novim problemima, i moć zapera je popustila. Zapovala sam se bukvalno svaki dan, uz minimum rezultata. A onda su počeli i problemi sa kandidom u mokraći i nekom vrstom hroničnog cistitisa. Svaki put kad bih minimalno iskoračila iz moje restriktivne ishrane, kandida u mokraći bi se pogoršala preko noći. Potreba za čestim odlaženjem u toalet dodatno je narušavala moj kvalitet života, koji je već bio jadan. Noću bih ustajala minimum tri puta, te mi se i kvalitet sna još više pogoršao.
U tom paklu je protekla cela 2018. godina, kao i početak 2019. U proleće 2019. sam na jednom francuskom sajtu pročitala kako je sok od zelenog povrća blagotvoran kod kandide. Počela sam da ga pravim svako popodne (pola krastavca, cela jabuka, peršun i razni zeleniši koji bi mi pali na pamet). Metabolizam mi se ubrzao, a stolica je dobila svetlozelenu boju! Odjednom sam petog dana dobila bolove u abdomenu i počela stravično da se preznojavam. Pretpostavila sam da moj jadni želudac nije mogao da podnese toliku količinu vlakana, a naročito krastavac. Sa jednim prijateljem lekarom sam došla do zaključka da sam se preopteretila toksinima i da otud to strašno preznojavanje (naročito u zoru). Dešavalo se da se probudim potpuno ulepljena i da moram da se istuširam, pa vratim nazad u krevet.
Sa zelenim sokom sam naravno prestala.
Leto je prošlo u manje-više istom raspoloženju i sa istim simptomima (pre svega zbog kandide u mokraći). U jednom momentu sam se požalila mojoj doktorki homeopati da mi je cistitis najveći problem, te mi je ona preporučila preparat koji se zove Cantharis i koji mi je pomagao.
Najverovatnije karcinom
U oktobru sam počela da gubim snagu i da se osećam malaksalo i jedva sam funkcionisala, tj. radila. Sa varenjem sam imala užasne probleme. Jedno dva – tri sata posle ručka moja creva bi zvučala kao vodopad ili žabe u stomaku. To je krkljalo, burljalo, pretakalo i čulo se zaista kao da se žabe šetaju po crevima. Jedno jutro sam u stolici primetila sluz i malo sveže krvi i pomislila da ne bi bilo loše da uradim tumor marker abdomena. Rezultat je stigao posle par dana i samo što me šlog nije strefio – tumor marker je bio sedam – osam puta veći od normalnog. Zakazala sam kod gastroenterologa, rešena da ništa neću da preduzimam, a naročito da neću da idem u bolnicu. U priči sam krenula sa nekom svojom filozofijom o kandidi, na šta je čovek rekao da „sa tolikim tumor markerom“ nema šanse da nemam neki karcinom u abdomenu.
Posle prvog šoka, sabrala sam se i napravila plan, a pre svega napisala testament. U bolnicu nisam htela da idem ni pod tačkom razno. Dva iskustva su mi bila više nego dovoljna.
Jedino što sam preduzimala, bilo je da se povremeno zapujem. Ne znam zašto, ali, imala sam intuiciju da tako treba da radim. Posle svakog zapovanja mi je bilo jezivo loše. Imala sam bolove u abdomenu, kidanje i čupanje, mučninu i povraćanje. I to je trajalo nekih petnaest dana i potom počelo da se smiruje. Iako sam, zbog mogućnosti novog ileusa (vezanih creva) na koji mi je ukazala doktorka kod koje sam otišla na ultrazvuk, uzela uput za hirurga, stanje je počelo postepeno da ide nabolje. Mučnina koja me je još neko vreme mučila je prestala i počela sam da se osećam normalno. Samo me je cistitis i dalje mučio, pa sam se pomagala Cantharisom. A onda je naišla korona i ja sam se potpuno prepustila sudbini, tj. Bogu. Ponašala sam se normalno, nisam paničila i nisam se mnogo bavila koronom. U početku sam se još neko vreme pitala šta li će biti sa mojim zdravljem nezavisno od covida 19, a onda sam digla ruke i od toga, videvši da imam dovoljno energije, a da su svi bolovi nestali.
Sa ove distance posmatrano, mislim da sam zahvaljujući zaperu izbacila neko maligno tkivo. Nemam dokaze i ne želim da na ovaj način izazivam bilo kakvu polemiku, ali, činjenica je da su se moje muke smanjile, a energija vratila. Zaper nije skup aparat (košta oko 100 evra), može se nabaviti kod nas i svako ko ima zdravstvene probleme, može da ga isproba, ukoliko želi. Bilo bi poželjno da to bude uz nečiju podršku zbog mogućih neželjenih efekata. Nezgodno je što čovek najčešće nema s kim da se posavetuje u takvim krizama, ali, eto, ja sam sklona eksperimentisanju na sebi, pa sam sve to junački izdržala.
Čudotvoran lek
S obzirom da se kandida u mokraći drastično pogoršava u kišnom periodu, kakav je bio ovog proleća, bila sam očajna. Ni Cantharis mi više nije pomagao, a od zapera sam trčakarala u toalet na svakih pola sata i to je, jednostavno, postalo neizdrživo. Poslednjih meseci sam primetila da mi se oko očiju stvaraju tamne fleke, koje nikad ranije nisam imala, a koje, po istočnjačkoj dijagnostici, ukazuju na probleme sa bubrezima. Procenila sam da situacija izmiče kontroli i da je došlo vreme da odem mom doktoru akupunkturologa, da me malo „pokrpi“. Sama terapija iglicama mi je veoma pomogla, a usput sam dobila i nekoliko korisnih saveta. Jedan od njih je bio da redovno pijem jak čaj od rastavića za jačanje bubrega. Čaj se sprema na sledeći način: u pola litre hladne vode staviti tri ravne supene kašike rastavića, pustiti da provri, smanjiti vatru i kuvati još pola sata, kako bi čaj uvrio. Skloniti sa vatre, procediti i piti tri puta dnevno po jednu kafenu šoljicu. S obzirom da je ovako spremljen čaj veoma jak i gorak, malo sam smanjila dozu sastojaka (dve supene kašike na 4 decilitra vode). Ali, probajte prvo originalan recept. Možda će vaš želudac izdržati svu tu gorčinu. Drugi savet je bio da u nekom momentu u toku dana stavim vrelu morsku so, umotanu u jastučnicu, između nogu, kako bi ta vrelina pomogla uništavanju kandide. Kako bih pojednostavila čitav postupak, umesto vrele soli sam stavljala flašu sa vrućom vodom i to pred spavanje. Prvo bih je umotala u manji peškir, zbog vreline, a kasnije bih sklonila peškir i tako zaspala. Naravno, u početku sam se strašno preznojavala, ali, nemojte da vas to plaši. Jednostavno tako mora.
Nisam se zaustavila na tome, već sam nastavila da istražujem.
U knjizi Hulde Klark „Terapija za sve bolesti“, u odeljku o gljivicama naišla sam na veoma korisnu informaciju. Prema rečima dr Klark TINKTURA CRNOG ORAHA se pokazala najboljim lekom za kandidu. Odmah sam pojurila u jednu od viđenijih prodavnica zdrave hrane u Beogradu i, gle čuda, tinktura se pokazala delotvornom! Kako se uvek plašim da će me izneveriti moj jadni želudac, bila sam skeptična, a ispostavilo se da mi tinktura uopšte ne smeta i da je čak veoma prijatnog ukusa, razblažena sa malo vode. Svako bi je mogao piti preventivno, čak i kao aperitiv! Već drugog dana, sve tegobe su prestale! A onda sam napravila veoma smeo eksperiment. Pojela sam dva industrijska slatkiša, što nisam radila bar poslednje tri godine i popila čašu Fante razblaženu sa malo vode. Pre ove „zakuske“ sam popila uobičajenu dozu tinkture (jednu kafenu kašičicu sa dva prsta vode). I, čekala. Na svu sreću, nije se desilo apsolutno ništa loše. Malo mi se pogoršala kiselina u želucu i čim sam popila pola kašičice soda bikarbone (bez aluminijuma) sa pola čaše vode, situacija se vratila u normalu.
Otada je prošlo nekoliko nedelja. Vršila sam razne eksperimente na sebi, u nadi da ću moći bar povremeno da jedem slatkiše. Nažalost, neću moći, jer nema te tintkure koja može da pobedi kandidu posle 100 ili 200 grama nečeg slatkog! Tinktura crnog kestena je sigurno dobra u lečenju kandide, ali, dijeta je ipak na prvom mestu. Bar u mom slučaju. Setila sam se teksta jednog Francuza, na koji sam naišla pre nekoliko meseci, u kome kaže: „Prestanite da se trudite da izlečite sistemsku kandidijazu! To je, jednostavno, nemoguće! Čitav život ćete imati dobre periode i loše periode i to je tako!“ A dijeta je na prvom mestu, kažem ja, ma koliko sva ta odricanja bila teška.
Ukoliko i sami patite od kandidijaze, nadam se da ćete nešto naučiti iz mog iskustva. A možda ćete se i izlečiti, jer, nije svaki organizam isti! Neke preparate za lečenje kandide koje sam koristila, nisam pominjala u tekstu, jer mi nisu pomogli. Ali, to ne znači da ne treba da probate sve za šta čujete. Svaki čovek je priča za sebe. U jednom momentu sam čula za preparat na bazi limuna i đumbira, napravila ga, probala, ali moj želudac nije izdržao. Trećeg dana mi se povraćalo od viška kiseline. A negde sam intuitivno sigurna da je taj preparat odličan ne samo za oslobađanje od kandide, već od raznih bakterija, virusa i gljivica. Probajte sve što možete! Želim vam sve najbolje i apsolutan uspeh!
Vaša Marina Furlan
