U prevodu na srpski jezik pojavila se knjiga „Kineska studija“ prof. dr Kolina Kembela, koja govori o rezultatima najvećeg ikad sprovedenog istraživanja o vezi ishrane i najčešćih bolesti savremenog sveta. Dr Kembel, dugogodišnji istraživač i profesor Univerziteta Kornel, izneo je mnoštvo eksperimentalno proverenih, naučno dokazanih i logički uverljivih razloga koji ukazuju da preorijentisanje na ishranu zasnovanu na celovitim namirnicama biljnog porekla može da drastično smanji broj oboljenja od dijabetesa, srčanih bolesti, raka i nekih drugih. Ova knjiga je inspirisala i Novaka Đokovića da se orijentiše prevashodno na biljnu ishranu. U ovom članku prenosimo u celini pogovor prof. Kembela drugom, dopunjenom izdanju te knjige.
Pogovor
(Za drugo izdanje Kineske studije)
Prof. dr T. Kolin Kembel
Kad sam sastavio drugo izdanje ove knjige, izgledalo mi je da je problem koji se najviše ističe sledeći: u svetu zdravstvene nege, ne postoji reč koja bi bila više zbunjujuća, više pogrešno shvaćena i više zloupotrebljena nego što je to reč „nutricionizam“. Uprkos učestalosti sa kojom se koristi, značenje reči nutricionizam ostaje, nažalost, nejasno.
To je neverovatno važno, zato što nema tog medicinskog protokola sa lekovima i procedurama koji bi mogao da donese više zdravlja ljudima nego što to može ishrana. Pa ipak, začudo, medicinska profesija ne dodeljuje nutricionizmu čak ni status medicinske specijalnosti (među dvadeset šest zvanično priznatih medicinskih specijalnosti). A što je još problematičnije, nutricionizam se uči na medicinskim fakultetima samo tokom nekoliko malobrojnih minimalističkih predavanja, i to samo na nekim od fakulteta. Najveća svetska agencija za finansiranje biomedicinskih istraživanja, Nacionalni institut za zdravlje (NIH), sastoji se od dvadeset osam instituta, centara i programa od kojih nijedan nije posvećen nutricionizmu. Što se tiče moje discipline profesionalnog istraživanja i poučavanja nauci nutricionizma, još i dan-danas se mučimo da dođemo do definicije ishrane!
Nakon šezdeset godina u tom polju, moja definicija je sasvim jednostavna: dobra ishrana je biološki izraz hrane koja promoviše zdravlje. „Neuhranjenost“ je suprotnost tome. Ali, problem nije toliko u načinu na koji se ishrana definiše koliko u našem pogrešnom razumevanju načina na koji ishrana deluje. Po tradiciji mi istražujemo, poučavamo nutricionizmu i promovišemo ishranu prevashodno se fokusirajući na pojedinačne nutrijente, pojedinačne mehanizme na koje nutrijenti deluju i na pojedinačne ishode. To je redukcionizam. Na primer, kada se antioksidans beta karotin nalazi u hrani u kojoj nutrijenti deluju zajedno, on je povezan sa manjom stopom raka pluća, ali kada se izoluje i konzumira u obliku pilula, on ne samo da ne deluje, već čak i povećava stopu raka pluća i ukupnu smrtnost.
Poslednjih godina su izneti slični nalazi u pogledu još nekoliko vitamina i njihovog uticaja na bolesti.
Detaljno proučavanje individualnih nutrijenata je dobro, ali daleko od toga da je dovoljno da se razumeju širi zdravstveni efekti nutrijenata kada se oni konzumiraju u sastavu hrane. Ishrana deluje po holističkom principu, koji predstavlja moćnu simfoniju bezbrojnih nutrijenata i hemikalija sličnih nutrijentima koji pomoću bezbrojnih mehanizama deluju da proizvedu izuzetno dinamičan, gotovo neprekinut niz ishoda – dobrih ishoda kada deluju dobro, a ne tako dobrih kad ne deluju kako treba.
Došao sam do uverenja da je ishrana, holistički objašnjena, u rangu prirodnih pojava. Znam da sam to već rekao mnogo puta, ali ne mogu da to kažem dovoljno puta, zato što se od prve pojave ove knjige ništa bitno nije promenilo u našem poimanju ishrane, koja se i dalje sagledava u odnosu na individualne nutrijente, a ne u odnosu na celovite nemirnice ili na celovite načine ishrane. Zato možemo da vidimo zašto se o ishrani koju obezbeđuje način života zasnovan na konzumaciji celovitih namirnica biljnog porekla (WFBP) teško može nešto čuti. Pa čak ni njen izvor, opšti koncept ishrane, zdravstveni autoriteti ne uzimaju ozbiljno!
Gotovo svakog dana se suočavam sa dirljivim ličnim pričama koje se završavaju daleko lošije nego što bi to mogao biti slučaj kada bi se nutricionizam bolje razumeo. Baš danas, dok ovo pišem, u našem domu u okolini Itake u državi Njujork, moja žena Karen i ja pročitali smo priču sa naslovne strane u našim lokalnim gradskim novinama o inspirativnoj hrabrosti dečaka koji boluje od raka. U drugoj godini je dobio relativno retku vrstu raka i poslednjih sedam godina je proveo mnoge dane u bolnici na terapiji zračenjem, operacijama ili uzimajući oralno lekove za hemoterapiju za koje je izlgledalo da deluju (mada samo privremeno). Sad on ima devet godina, i drži se zahvaljujući toj hrabrosti i mnogo ljubavi i brižnosti koju dobija od porodice i mnogih ljudi iz našeg grada i iz drugih mesta.
Otprilike sat nakon što smo pročitali tu priču, moja žena je pošla u grad i prošla kraj neuobičajeno velikog skupa prijatelja, suseda i poštovalaca na komemoraciji u čast veoma popularnog četrdesetdvogodišnjeg fudbalskog trenera i sportskog direktora u našoj lokalnoj gimnaziji. Pre samo nekoliko dana, iznenada i bez upozorenja, pao je mrtav od masivnog srčanog napada, ostavljajući ženu i malu decu. Mogu samo da zamislim njihovo očajanje.
Kad čujem priče nalik ovima sa nesrećnim posledicama, mogu samo da zamišljam da li bi rezultati mogli da budu povoljniji da su lekari i drugi umešani znali informacije do kojih smo ja i nekolicina mojih kolega uspeli da dođemo: o ulozi ishrane u izazivanju bolesti i povratku zdravlja putem načina života koji se zasniva na ishrani celovitim namirnicama biljnog porekla. To može da donese više dobrobiti nego sve pilule i procedure zajedno.
U te dve priče, prigodne za ovu priliku, ali koje liče na mnoge druge koje viđamo svakodnevno, veoma sam svestan da se ni u jednoj od njih nije znalo za pomenute činjenice. Ne vidim dokaze, na primer, da su te porodice znale išta o izuzetnim dobrobitima ishrane, kad se ona pogleda kroz prizmu ishrane celovitim namirnicama biljnog porekla. Članak o dečaku u novinama govori i o zabavi između tretmana zračenjem na kojoj su on i njegovi prijatelji dobili da pojedu „brdo kolača“ koji su, kako pretpostavljam, poput većine kolača bili prepuni masti, šećera i rafinisanog brašna. O toj i drugim zabavama se govori kao o nečemu što je priređeno sa ljubavlju i brigom što, naravno, i jeste slučaj. To je ono što bismo svi mi, bez znanja o uticaju ishrane na zdravlje, odabrali da uradimo. Ali, kad je napisano da je on imao „nekoliko operacija, hemoterapija i tretmana zračenjem koji su ga ostavili sa facijalnom paralizom, gluvog na jedno uvo, sa paralizom jedne glasne žice i nesposobnošću da guta“, a potom i da je uživao u „brdu kolača“, rođendanskoj torti i roštiljanju, stvarno me je uzrujalo to što je njegovo dosadašnje kratko životno putovanje bilo uglavnom gutanje pilula i podnošenje teških procedura sa „hrabrošću“, kad je moglo da bude mnogo više od toga. Ja ne mogu, naravno, da budem siguran da su ti kolači, roštilji i rođendanske torte negativno uticali na prognozu njegove bolesti; ali, na osnovu nekih veoma, veoma impresivnih činjenica, prilično sam uveren da jesu. A opet, ono što me uzrujava još više je to da gotovo niko ne zna za mogućnost dobrobiti koje ja lako mogu da predstavim sebi.
Što se tiče mladog čoveka čija se trenerska karijera okončala tako rano, jedino mogu da se pitam šta on mora da je jeo. Da li su on i njegova porodica znali išta o izuzetnoj sposobnosti ishrane da kontroliše, pa čak i izleči srčana oboljenja? Snažno osećam da to što mu se desilo nije trebalo da se desi, na osnovu dokaza koje mi sad imamo. Znamo da se srčana oboljenja mogu ne samo da leče, nego i da se izleče. A opet, pitanje koje je zaista važno glasi: zašto on i njegova porodica to nisu znali?
Viđam i čujem o takvim zbivanjima isuviše često. Na takve stvari me stalno podseća i to kad mi ljudi koji su pročitali ovu knjigu ispričaju o njihovim čudesnim izlečenjima i kad mi drugi postavljaju pitanja o svojim zdravstvenim problemima, a ja u odgovoru mogu da navedem samo neke prilično bezlične naučne činjenice, zato što ja nisam sertifikovani medicinski radnik.
Postoji zajednička nit koja povezuje sve te ljude, bilo da su imali koristi od informacija u ovoj knjizi ili da je tek po prvi put otkrivaju: mnogi se čude kako to nisu ranije čuli. Gotovo svi se pitaju zašto informacije o holističkim efektima ishrane ljudi ne znaju bolje, a posebno zašto ih ne znaju lekari. (Zato je toliko značajan novi medicinski program nutricionizma u jednom velikom medicinskom centru, koji vode moj sin Tom, koautor ove knjiga, i njegova žena Erin.)
Zahvaljujući mom dugogodišnjem položaju u krugovima profesionalnih istraživača i edukatora – mogao bih reći i u „naučnom establišmentu“ – verujem da je jedan od razloga što to znanje ostaje skriveno od očiju javnosti činjenica da mi ne proučavamo suštinski koncept ishrane, čak ni ne pričamo o njemu, u laboratorijama, salama za predavanje, medicinskim klinikama i sedištima odbora za planiranje. A što je još gore, oligarhija sastavljena od industrije, vlasti, univerziteta, medicinara i medicinskih institucija se veoma aktivno trudi da to znanje uskrati javnosti!
Zašto? Razlog je jednostavan. Oni se plaše da bi to znanje moglo da ponudi daleko jeftinija i efikasnija rešenja za zdravstvene probleme nego što to nude njihovi proizvodi i programi. Ta oligarhija hoće da zaštiti svoj biznis, i vrlo često to čini bez ikakvih skrupula. To su osnove biznisa u veoma širokim razmerama. Znanje je moć, a te institucije imaju moć da kontrolišu znanje. A još zlokobnija činjenica je da to što sprečavaju da to znanje dospe u javnost njima omogućava da stiču zaradu, koja će se potom koristiti da se i dalje kontroliše znanje. To je samogenerišuća moć, kao perpetuum mobile.
Ta oligarhija nam izvlači novac sa dve strane: kao poreski obveznici, mi plaćamo za subvencije za proizvodnju hrane koja nas ubija, a potom, kad se razbolimo, plaćamo skupe lekove i medicinske zahvate.
Kao profesionalcu, dobro su mi poznate činjenice o ishrani koju tu ludost čine nepotrebnom. Ali, isto tako znam da se u vrtlogu savremenog života suočavamo sa teškom dilemom. Ta oligarhija, radeći to što nas čini bolesnim, takođe mnogima od nas obezbeđuje posao. Mi radimo za tu oligarhiju, ponekad nesvesno, čak i kad patimo usled konzumiranja artikala koje „mi“ proizvodimo. Mi zajedno radimo protiv sopstvenog dobra! I čineći tako, dajemo prioritet bogaćenju nekolicine nad zdravljem za mnoge. Moramo da siđemo sa te vrteške, ili ćemo platiti daleko veću cenu nego što su to samo naši pojedinačni životi – naime, cenu opstanka naše planete i svega što živi na njoj. Sredstvo koje pokreće tu vrtešku oligarhije je znanje, a moć koju ono donosi služi samoj sebi.
Naš sistem je u osnovi nelogičan i nemoralan. Nelogičan je kad predstavljamo nutricionizam kao redukcionističku nauku (uglavnom za komercijalne svrhe) umesto kao holističku nauku. Kad pomenuta oligarhija aktivno sprečava da se to znanje prenese javnosti, to je nemoralno, posebno kada se upravo javna sredstva koriste da se do znanja dođe. To je klasična hegemonija. Zbog te oligarhije, gotovo je nemoguće, na primer, dobiti sredstva za ozbiljno i profesionalno proučavanje efekata holističke ishrane na ljudsko zdravlje i kontrolu bolesti, posebno efekata ishrane celovitim namirnicama biljnog porekla. Iako su izuzetno impresivna, postojeća istraživanja o takvoj ishrani nisu savršena. Ima nerešenih pitanja, posebno onih koja se tiču primenljivosti te ishrane za sve pojedince, u svim okolnostima i za sve bolesti. Ali, da bismo mogli da proučimo ta sekundarna pitanja, potrebno je da osnovna hipoteza bude bar donekle prihvaćena.
Kratko rečeno, mi gotovo da nemamo nikakva istraživanja, nikakve smislene diskusije i nikakve korisne informacije. Stresem se kad mi, nakon što im ispričam o dobrobitima ishrane celovitim namirnicama biljnog porekla, kolege odgovore: „Ali o tome nema dovoljno istraživanja“ – što je savršen odgovor za neprekidno održavanje jednog začaranog kruga.
Naš neuspeh da ispravno proučimo ishranu je ogroman problem, zato što je nauka o ishrani disciplina koja se tiče korena brojnih rasprava o problemima našeg društva, uključujući propadanje prirodne okoline, troškove zdravstva, zdravlje pojedinaca i mnoga sa tim povezana pitanja.
Neću da ostavim čitaoca u uverenju da sam cinik koji ne vidi nikakav izlaz. Od prvog izdanja ove knjige, u brzo rastućim krugovima ljudi kojima je stalo do ove teme i koji će učiniti sve što treba da podstaknu raspravu o njoj, došlo je do značajnog napretka. Dokumentarni film iz 2011. Viljuške umesto noževa (Forks Over Knives, dostupan na Netflix-u) pogledala je veoma široka publika; prema jednoj proceni od pre godinu dana, bilo je bar 20 miliona pregleda. Od tada, mnogi drugi dokumentarni filmovi su se fokusirali na probleme povezane sa našom tekućom praksom u ishrani. Film Nacija čisto biljna (PlantPure Nation, takođe dostupan na Netfilx-u) iz 2015. ulazi u svet vlasti i donosi izvorne snimke debate u Zakonodavstvu Kentakija, čiji se članovi, kad im je predloženo da priznaju dobrobiti ishrane celovitim namirnicama biljnog porekla, suočavaju sa problemom političke celishodnosti. (Ishod je poučan.) Film Kravlja zavera (Cowspiracy, 2014.), koji je na jutjubu videlo preko 1,2 miliona gledalaca, pokazuje koliko je teško čak i započeti diskusiju o uticaju stočarstva na naše povelike ekološke probleme. Ti i mnogi drugi noviji filmovi liče na neko željno očekivano buđenje.
Meni je posebno drago što u medicinskim krugovima raste interesovanje da se nauče stvari o ishrani koje se ne saznaju tokom zvaničnog školovanja. Od mojih više od 600 predavanja u SAD i inostranstvu održanih nakon objavljivanja prvog izdanja ove knjige, najveći deo od poslednjih 200 održan je na medicinskim fakultetima i medicinskom konferencijama, i inspirativno je pomisliti da će ti profesionalci koji su ih čuli nastaviti da preuzimaju vodeće položaje u napredujućem zdravstvu. Isto tako, Tomov uzbudljiv novi program fokusiran na biljnu ishranu, smelo nazvan Program za nutricionizam u medicini, na Medicinskom centru Univerziteta Ročester, veoma je dobro primljen.
Nema sumnje da je od prvog izdanja ove knjige bilo napretka. Ali, nažalost, do tog napretka nije došlo u okviru onoga što ja zovem „oligarhijom“, posebno u akademskim krugovima ili u krugovima u vlasti koji se bave planiranjem.
Pa ipak, obični ljudi treba da imaju ove informacije, ne samo zarad njihovog ličnog zdravlja, već i zarad zdravlja globalne zajednice kao i naše planete.
Vreme je da se ove informacije o ishrani podele sa javnošću, a da ne budu sankcionisane od strane vlasti i akademskih institucija. Onim naučnicima koji dovode u pitanje ishranu celovitim namirnicama biljnog porekla kao optimalni oblik ishrane ili koji dovode u pitanje bilo koju od hipoteza ili stvari koje se suprotstavljaju trenutnoj praksi u ishrani, predlažem da organizuju istraživanja koja će njihovo neodobravanje potvrditi – ne parče po parče, već putem intervencijskih proučavanja (onih koja mere direktan uticaj tretmana ili preventivnih mera na ishod) koja koriste celovitu hranu i uzimaju u obzir višestruke ishode! Što se tiče institucija koje finansiraju istraživanja, poput NIH, predlažem da svoje budžete preusmere i zatraže pokretanje projekata koji bi ispitali koncept holizma, posebno ako se to odnosi na širok spektar zdravstvenih ishoda. Što se tiče vlasti, neka prekinu da podržavaju nerazumno oglašavanje farmaceutskih proizvoda na javnim medijskim servisima. A ako ne to, onda da bar podjednako vreme daju razgovorima o uticaju ishrane na zdravlje.
Ne možemo više da prihvatimo, ili unapređujemo, postojeće stanje. Već je odavno došlo vreme da institucije vlasti i institucije koje finansira vlast počnu da deluju u korist poreskih obveznika.
Informacije o dobrobitima ishrane celovitim namirnicama biljnog porekla, po mom mišljenju, su najprogresivnija novina u istoriji zapadne medicine. Možda je to put kojim se ređe ide, ali sam ubeđen da će u budućnosti to postatu najprometniji auto-put. Mi drugog izbora nemamo.
Knjigu možete nabaviti na sledećem linku:
